Jadi Gavre Vučkovića

Photo by Micah Boerma on Pexels.com

Narodni tribun, trgovac i spisatelj Gavro Vučković Krajišnik (1826-1876), čovjek nesvakidašnje biografije, ostao je upamćen i po porezu koji je po njemu nazvan. U zimu 1930. godine, o burnom Vučkovićevom životu i njegovom „zlosrećnom poslanstvu u Carigrad“ pisao je tada mladi jugoslovenski diplomata Ivo Andrić.


Rođen u selu Dabru (kod Sanskog Mosta) u Bosanskoj Krajini, zaboravljeni bosanski političar i „poslanik opunomoćeni“ Gavro Vučković bio je ugledan trgovac kao i otac mu Filip. Radio je sa Dalmacijom i Trstom i poznavao talijanski jezik. Kad je 1858. godine trebalo poslati u Carigrad čoveka koji bi kod Patrijaršije i Porte predstavljao bosansku srpsko-pravoslavnu crkvu, narod izabere Gavru Vučkovića, verovatno zato što je bio „pošten čovjek, dobar Srbin, vjeran podajnik i ljubitelj roda svoga“, a uz to rečit, otresit i znao jezike.

Poslat od naroda na šest meseci, Vučković je ostao u Carigradu – pet i po godina. Takve stvari bile su mogućne u Turskoj gde vreme nije nikad imalo istu vrednost i značenje kao na Zapadu.

Između crkvenih opština i Vučkovića bila je pogodba da mu se za vreme njegovog boravka u Carigradu šalje 3.000 groša mesečno. Međutim, kako on nije mogao za šest meseci ni da otpočne poslove, iz Bosne su najpre smanjili pa zatim prosto ukinuli platu svome poslaniku. Ali Vučković je kao „poslanik opunomoćeni od šest sandžaka hristijanskog naroda bosanskog“ smatrao da mu treba istrajati na dužnosti i zato je ostao na dužnosti u Carigradu, pišući očajna pisma svojim mandatorima i – zadužujući se.

To zlosrećno poslanstvo u Carigrad odlučilo je, verovatno, celim docnijim životom Vučkovićevim. Kako se tada zapleo u narodne poslove i javne i privatne polemike, nije se iz njih ispleo do smrti. Raspra o dugovima koje je Vučković bio prisiljen da učini za svoje izdržavanje u Carigradu, prešla je granice Bosne i bila predmet novinskih polemika po zagrebačkim i novosadskim listovima. Ti dugovi bili su povod da se inače zaboravljeno Gavrino ime sačuvalo, istina u jednoj malo neobičnoj formi.

Za otplatu tih dugova nametnuta je bosanskom stanovništvu pravoslavne vere posebna poreza od 4 groša godišnje na kuću. Taj se porez u narodu zvao „Gavrija“.

Vrativši se iz Carigrada 1863. godine, Vučković je štampao dve polemičke brošure u kojima se branio od javnih i privatnih prekora koji su mu činjeni zbog njegovog dugog bavljenja i velikog troška u Carigradu. Iz tih malih, naivno i nevešto, ali toplo i originalno pisanih knjižica, vidi se da je taj bosanski poslanik bio izrazit tip Krajišnika: čovek borben i temperamentan. Iz njih se u isto vreme vidi kakve je muke mučio taj prvi bosanski poslanik.

GAVRO VUČKOVIĆ KRAJIŠNIK

Kad je jednom izabran, Gavro je shvatio svoju misiju vrlo ozbiljno. Imajući u vidu očito grčke vladike, on je smatrao za svoju dužnost da svoj narod „od religioznih izjelica i derača brani“. Međutim, već u prvim pismima on se žali da se „teško osamio“. „Ja sam fala Bogu zdravo, ali u velikoj misli i puno mi se dosadilo“.

U Carigradu mu je, kaže, svaki dan dugačak kao u Bosni nedelja.

Pošto je proveo dve godine u Carigradu a da za sve to vreme nije primio iz Bosne ni punih 10.000 groša, Gavro piše opštinarima u Sarajevo dugačko pismo, preti tužbom, žali se što mora da se zadužuje i bruka: u tom je neobično rečit, gotovo poetičan. „Tako mi Gospoda Boga, kad pomislim na stid i dugovanje koga ste mi vi uzrok, da je tabak hartije prostran koliko svod nebeski, bio bi mi malo da u njemu svoje jade stavim…“.

CARIGRAD, 19. VIJEK

Sam carigradski Patrijarh morao je da piše sarajevskom mitropolitu i „čestitim predstojateljima i prvencima grada i ejaleta bosanskoga“ da ih opomene da odmah pošalju zaostalu platu svome poslaniku jer „gospodin Gavril trpi utjesnenije i nevolju“. Međutim, sarajevski opštinari, spori na davanju, nisu slali novca. Vi dobro znate, pišu oni Gavri, kako je po narodu za ovu stvar novce skupljati! A Vučkovićevi protivnici napadali su ga javno i tvrdili da neće da se vrati „jer mu se omililo u Carigradu sjediti, hatove jahati, u karuca se vozati, galantirati se, kod visoke gospode odlaziti“. Prebacivali su mu što nosi „zlatan sat sa lancem, lagirane kundure (cipele), svilenu ogrlicu i drugu lijepu obuku, kao bijele pantalone i rukavice“, što ne stanuje „gdi svi Bošnjaci sjede nego u Galati naslaždavajući se najvkusnijim jestiem i pitiem“.

Gavro se branio. Prvo, on je, kaže, oduvek na takav život navikao. Drugo, to zahteva njegov položaj.

Konačno se Gavro nekako vratio u Bosnu i pitanje njegovih dugova rešeno je „gavrijom“. Ali, uvučen u javni život i narodne poslove, on više nije video mnogo dobra. Koju godinu docnije, prognan je zajedno sa igumanom Serafimom Perovićem u Malu Aziju. Pobegavši sretno iz zatočenja, Vučković je 1871. došao u Beograd. Tu je odmah uspeo da zametne polemiku i borbu ne samo sa nekim svojim „grdnim neprijateljima još iz 1864“ nego i sa svojim carigradskim poznanikom – Jovanom Ristićem.

O poslednjim godinama Vučkovićeva života nema podataka. Prema kazivanju Petra Mirkovića, Gavro je oko 1875. bio ponovo u Beogradu, odakle je na glas o bosanskom ustanku pošao u svoju Krajinu. Na putu se razbole i vrati u Beograd, tu je umro 1876. godine. Ne znam da li mu se zna za grob. U svakom slučaju, nema nikakva znaka koji bi kazivao gde počiva taj „preko mjere vatren buntovnik čovjek ljubitelj roda svoga“, niti mu nad grobom „sažatelna suza svijetli“, kao što je želeo.