Bogumilsko nasljeđe

Foto: Stevan Kragujević

Sad bi trebalo da Vam za Vašu veliku pažnju zahvalim obilnim podacima o sebi i svom književnom delu, kao što Vi s pravom tražite. A tu za mene počinje teškoća. Uvek sam zavideo onim piscima koji lako i vešto umeju da govore o sebi i svom delu. I uvek sam bio u neprilici kad sam morao nešto tako da kažem. I što je najgore, nikad nisam to mogao nikom pravo ni potpuno objasniti.

I u najmanjoj i najbeznačajnijoj stvari meni je teško da kažem nešto o sebi. I to ne zbog onoga što bih imao da “priznam”. Nikako.

Nego zbog čudne unutrašnje bojazni da nešto određeno i definitivno utvrdim, zbog velikog nepoverenja u svoj sud o sebi i svoju sposobnost da jasno sagledam sebe u svetu. Možda to dolazi od onog što su neki moji kritičari i biografi nazvali “bogumilskim nasleđem”. Kažem možda, jer su reči “bogumil” i “bogumilski” upotrebljavane i u nas i na strani sa nejasnim i konfuznim značenjem. Činjenica je da ja potičem iz bosanske sredine u kojoj se smatralo da u svakom javnom nastupanju ima nečeg stidnog i nedozvoljenog.

Eto, u tome je paradoks ovakvih zatvorenih priroda. Umesto da kažem nešto o svojim sklonostima i navikama, lektiri itd, ja činim čitavu ispovest. To je ista ona logika po kojoj tvrdice plaćaju sve skuplje.

Ivo ANDRIĆ, Pismo Klodu Avlinu (april 1956)