Prodavci magle i straha

Photo by Pixabay on Pexels.com

Stalno i intenzivno nagoveštavanje spoljne opasnosti po nacionalni organizam prvo dovodi do duhovne homogenizacije nacije koja je vođstvu preko potrebna da bi bilo nacionalno vođstvo, a zatim i do sistemski i institucionalno sprovedenog podizanja nivoa spremnosti za odbranu od te, ali i drugih opasnosti. Ujedno, time se stvaraju pretpostavke ne samo za uspešnu odbranu nego i za “preventivno” ugrožavanje stvarnih, ali još češće i pogotovo u toj početnoj fazi, pretpostavljenih protivnika…

Nacionalističke ideologije nemaju šta da ponude sutra sem strepnje naciji ili sem obećanja otklanjanja stare strepnje novim konfliktima i zato i insistiraju na okretanju prošlosti i preuveličavanju njene važnosti. Nesporno je da se, da bi se moglo ići napred, mora znati i šta je bilo ranije, ali je nesporno i to da i za kretanje društva važi zlatno pravilo:

Ukoliko se ide napred, a samo gleda unazad, onda se na tom putu ili lako sapliće i udara glavom ili presporo napreduje u odnosu na one koji trče civilizacijsko-tehnološku trku gledajući stalno, ili bar više, napred.

U kritičkim napadima na nacionalizam preteruje se uvek onda kada se nacionalizam poistovećuje sa šovinizmom što vodi u nenaučne teze o šoviziniranosti celih nacija. Nikada nijedna nacija nije bila niti ima izgleda da će biti apsolutno šovinizirana, odnosno akciono i misaono šovinistički nastrojena. Moguće je samo da pretežni deo nacije bude obuzet duhom nacionalizma.

Šovinizmu, kao “pravu” na mržnju i teritoriju drugih nacija, uvek se odaje tek jedan mali, politički bučni i agresivni procenat nacije.

Izazivanje spoljnih, međunacionalnih konflikata uvek znači dugotrajno prigušivanje unutrašnjih, čime se obezbeđuje trajnost vladavine zatečenog vođstva, odnosno trajnost vladavine novog ukoliko vlada na istim, nacionalnim principima.

Dragan SIMEUNOVIĆ, Nacionalističke ideologije