Čim se pogospodi…

Photo by Jonathan Petersson on Pexels.com

Ne verujem ja ništa vama školovanim ljudima – tim rečima dočeka me u vozu na banjalučkoj stanici jedan seljak, Bosanac, oštroumna i opaljena lica, kakvih su pune ove naše vrletne planine. Vi, gospoda, klonite se nas. Imam sina koga sam iškolovao i potrošio na njega sve što sam imao. Kad svrši gimnaziju, ode u Austriju na nekakve študije i više ni da mi se javi!

I sad ja ovamo mučim se, obrađujući zemlju i dajući bankama kamate, a on se vuca nekud po stranim gradovima (čuo sam da se i oženio) i stidi se reći da mu je ovakav otac.

A takvi su oni gotovo svi. Čim se pogospodi – više mu ne prilazi pa da si ga stotinu puta rodio i othranio, jadao se moj saputnik dok je voz tutnjao kroz polja i gajeve, ostavljao iza sebe livade sa crvenim, krupnim cvetovima maka, jurio između košina po kojima su ležali potamneli plastovi sena, zalazio u brdske uvale i zviždao po rastrganim pejzažima planine Kozare.

Pravda, 24. jul 1932.