Žalosni dani

Photo by Pixabay on Pexels.com

Za Srbiju su nastali veoma žalosni dani. Kad kažem žalosni, ne mislim po događajima koji su nenadno iskrsli ili po izvesnim prilikama koje bi mogle stvoriti manje više tešku i nezgodnu situaciju, već smatram žalosni, u smislu prave žalosti. To je jedini osećaj što ga izaziva današnje vreme – to je žalost.

Svaka beda koja dođe nenadno i prođe naglo, svako se zlo stanje savlada ako je izazvano spoljnim prilikama. Nikakva napast nije nepobediva i nikakva nesreća nije večna, samo ako je čovek zdrav i srčan. Ali je prava beda i nesreća kad je zlo stanje poteklo iz samog organizma, kad je duša bolesna. U zemlji je tek onda pravo zlo kad je pokvarenost razvratila prave i iskrivila pojmove. U naše vreme zemlja se nalazi u jednom nesretnom zaraženom stanju.

Sve je toliko utonulo u strast i mržnju prema svemu što je protivno njegovim partijskim interesima, sve je tako gotovo da se posluži najgadnijim sredstvima radi koristi, da čovek izilazi van sveta ako hoće da iole reagira protiv te zastranjenosti. Najnevaljalije, najodvratnije se stvari dešavaju pred očima svih Srba i niko nema da progleda svojim rođenim očima, no uvek gleda očima partijskim…

Da li je ostalo još koga koji nije zapisan u partije te da može pošteno i iskreno da promisli o ovoj nakaznoj pojavi? Mi bi želeli da ima granica partizanstvu. Želeli bi da i kod nas bude kao u drugim zemljama: da se ne mora sve odobravati ili ne odobravati iz partijskih razloga. To nas užasno upropašćuje.

Stevan SREMAC, Red (1894)