Teniski rat u Prijedoru

Konačno, posle pet godina žučnog spora, koji je vodila prijedorska čaršija i elita između sebe, igranje tenisa u Prijedoru je rešeno. Pre pet godina Prijedor, da ne bi izostao iza Banja Luke i Bosanskog Novog, rešio je da uvede igru tenisa za koju se smatra da je to prava elitna igra. Interes među prijedorskim damama i gospodom za ovu igru, razumljivo, bio je veliki. Igralište je napravljeno i igra u punom jeku otpočela. Međutim, bilo je dama i gospode kod kojih se izazvao neverovatno veliki revolt protiv ove igre i protesti su se jedan za drugim ređali kod nadležnih vlasti.

„Žene treba da se kašikom igraju po kuhinji, kako ih nije sramota da sa onim skupim palicama prolaze ulicama grada“, takve su primedbe padale svakog dana. Ovim rečima su dočekivani igrači kada su se vraćali sa igrališta. Šta više, bilo ih je koji su se i fizički razračunavali. Mnogi su pokušali da damama otmu rekete iz ruku.

Uvažavajući ove proteste čaršije, tadanji predsednik opštine, bojeći se da zbog tenisa ne dođe do krvi između čaršije i dama, naredio je da se igra tenisa zabrani. Da bi u tome što bolje uspeo i sprečio svaku dalju akciju za obnovu tenisa, predsednik je tenis igralište pretvorio u marvenu pijacu. Pristalice tenisa shvatile su ove drakonske mere predsednika kao znak omalovažavanja ove zaista lepe i zdrave igre pa su zajednički uputili proteste ništa manje nego tadašnjem banu Vrbaske banovine. Revolt otmenih dama bio je neopisiv.

Međutim, sve je bilo uzaludno. Rezultat svega toga bio je da su se u gradu stvorila dva fronta. Kažu i fizičko razračunavanje nije izostalo. Posvađale su se čitave porodice i najbolji prijatelji, dok konačno sadašnji predsednik opštine Ahmedbeg Kapetanović nije doneo odluku da se tenis u Prijedoru dozvoli, upravo obnovi.

U tu svrhu ustupio je besplatno, na 20 godina, zemljište za uređenje tenis igrališta. Ovaj gest predsednika opštine Kapetanovića naišao je na veliko razumevanje i oduševljenje.

Da bi umirio čaršiju, Kapetanović je znao da nađe načina i da uveri zastarele čarširlije da je Prijedor napredna varoš i da ne sme dozvoliti da i u tom pogledu izostane iza Banja Luke i drugih većih mesta. Koliko je čaršija razumela Kapetanovića, najbolji je dokaz što je u gradu za tenis igralište prikupljeno preko 2.000 dinara dobrovoljnih priloga. Tako je konačno, posle pet godina žučne borbe, povoljno rešeno pitanje slobodnog igranja tenisa u Prijedoru.

Vreme, 29. septembar 1938.