Христос васкрсе!

Срдачне честитке свим читаоцима

који данас славе највећи

хришћански празник.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ноћ у Палестини

Има у Старом завету и догађаја који својим чудесима превазилазе све што је људска историја забележила и људска памет запамтила по трагичности и дубини, а све ишчезава пред тихом и чистом легендом сина Маријиног. Нико и ништа од свега тога не засени хероја који је у овој земљи имао и своје бојиште, и своје губилиште, и своје победе; хероја јачег од свих цезара, убедљивијег од свих филозофа, праведнијег од свих законодаваца.

Ову ноћ не могу упоредити ни с чим што сам дотле доживео. Ноћивао сам у египатској Теби, годинама познавао светле ноћи Атине, годинама самовао у дубоким ноћима Рима и дуго бдио у језивим ноћима либијске пустиње. Ово су све била чудеса за људско срце и људску памет. Али на овом Генезаретском језеру, за једну једину ноћ, доживео сам ненадмашне случајеве.

Осетих и маштом, и срцем и духом целу легенду мученика са Голготе. Ништа се овде не види и не чује осим његова озаравајућа личност.

Као да су и ваздух и вода и сада пуни његових речи…У плавој помрчини, преко језера, лежи село Капернаум, куд је избегао Христос из ироничног света свог Назарета, да овде развије највећу своју акцију. На западу су ове ноћи светлуцале неке ретке ватре: то је Магдала, село Марије Магдалене, чија је дубоко човечанска личност унела у легенду Христову чар без којег би та легенда била непотпуна.

Малочас прођох кроз Кану Галилејску, која је сва у смоковом лишћу, поред беле цесте пуне прашине и сунца. Видех место где је први мученик своје цркве претворио воду у вино, а затим видех доцније место где је камење претворио у беле хлебове. Ја сам у те митове најпре поверовао кроз њихову поезију, као што би савршенији од мене најпре поверовао кроз своју веру. Остали ће најпре поверовати кроз љубав.

Срећом, дакле, што ће вечито бити на земљи поезије и љубави од којих је и вера саздана. Тако ћемо увек моћи да поверујемо кроз љубав. Тако ћемо увек моћи поверовати да у светим рукама вода постане вином а камен хлебом.

Пророци су проповедали хришћанску веру народу који је веровао само у чудеса а не у речи. Само су Христова чудеса омађијала народ који је затим поверовао у обећани свет. И само је Христово васкрсење учинило да се поверовало како ће сви људи најзад васкрснути, то јест да је и човек бесмртан! Ова Кана Галилејска, са женама на старом бунару око којег беле своје плахте, са децом која чувају јагањце што су се тек јутрос ојагњили, са јатима голубова који су се као пламенови превртали у сунцу, изгледа и сама као нека мирна хришћанска парабола. Изгледа као село где људство никад није умирало и где никад ни ветар ни суша нису затрли људску муку и творевину…

Ако је ико овамо дошао безбожан, вратио се кући побожан, а у његовом срцу и машти ништа више није могло заменити Христа или надмудрити Соломона. Све што се роди на једном тлу носи боју и атмосферу тла на којем се родило: у Грчкој идеја о лепоти; у Египту, идеја о смрти; у Палестини – идеја о Богу. И то о Богу хришћанском, који суди али и прашта, убија али и васкрсава, који је строг али и нежан, и који пуно грми али мало обара.

Јован ДУЧИЋ