Pazarni dan u Dubici 1932.

Širokim i nasutim drumom ređaju se seoski dućančići praznih i prašnjavih rafova, a na svakome je vidno istaknuta reklama sa slikom Turčina: „Sebura“ za tursku kavu. Promakne i po koja kuća turskog tipa, bivši čardak, u kome je živeo onaj narodni begovski elemenat čiji se tragovi sve više opažaju što smo bliže Bosanskoj Dubici. Subota u varoši je pazarni dan.

Na pijaci more zelenila što su ga u sepetima na leđima donele mlade i rumene Hrvatice i Slavonke. Po najnižim cenama trpaju u ruke kupaca kajmak i boce sa mlekom. Širi se jak, neprijatan miris prostog duvana koji seljaci puše zamotavajući ga u novine. Suviše suvonjavi čine mi se ovi ljudi, kao da se u grudima svakog drugog čoveka začela tuberkuloza. Neki posedali za stolove pred kafanama. Ne piju i ne naručuju ništa. Brane se samo od muha koje u jatima nasrću sa voća na pijaci.

Prolazim glavnom, Aleksandrovom ulicom, i čitam ženska imena po trgovačkim firmama: Jelena Misaljević, Branislava Bakić, Ljubica Vujičić…“To su muževi ispropadali pa preneli firme na žene“, objašnjava jedan prolaznik. Ali to je samo jedan delić one nemile ekonomske istine koja me više zainteresova od istorije ovog mesta.

Na granici Bosne i Hrvatske, odvojena od jakih saobraćajnih linija, bez privrednih i industrijskih ustanova, Dubica je upućena na život samo od svoje seljačke okoline. I usled današnje nemogućnosti zemljoradnika da dalje vrši živu kupovinu i prodaju, dovedena je i ova varoš u težak ekonomsko-finansijski položaj, u koji su zapali i trgovci i zanatlije.

Mrtvilo je osvojilo i muslimansko i pravoslavno i katoličko bosanskodubičko stanovništvo, čiji broj dostiže nepunih pet hiljada. Ono trgovačkih radnji koje se uzdržaše, danas jedva sastavljaju kraj s krajem. Napreduje samo Glišo Pralica, domaći trgovac mešovitom robom, koji se svojom veštinom i sposobnošću u poslu zaista digao na zavidan položaj. U razgovoru sa bosanskodubičkim građanima, koji i sami snose terete ovoga stanja, dobijam neka obaveštenja.

Od 1901. godine, kada je osnovano šumsko-industrijsko poduzeće Una, ovo je mesto znatno napredovalo. Organizovane su mnoge privredne i kulturne ustanove, naročito kod srpsko-pravoslavnog stanovništva. Udaren je temelj i Srpskoj štedionici, a docnije je osnovana i Privredna banka. Srpska štedionica je otkupljivala kmete i delila manje zajmove seljacima sve do 1918. godine. Posle oslobođenja, glavni posao banka je vršila dajući trgovcima kredite u neograničenom poverenju što je, pored poveće pronevere bančinog blagajnika, dovelo najposle do kraha samog zavoda, a sa tim i do kraha mnogih trgovaca. Zato sadašnja bosanskodubička čaršija ima nekoliko ženskih pa čak i dečijih firmi.

Ovu privrednu krizu pojačalo je i zatvaranje ovdašnje strugare Une, preko koje je novac ulazio u varoš, i dobrim delom ostajao u njoj, što je danas potpuno otpalo. Tako je ekonomski život ovog inače lepog mesta došao do izdisaja. Pijaca je bogata svakovrsnom marvom, ali kupaca i novca nema. Tek od skorih dana izgleda nešto bolja kupovina svinja, dok rogata marva, na stotine pari debelih volova iz okoline, ostaje neprodata ili ide u bescenje.

Vredni nacionalni radnik Slavko Vujasinović, budan pratilac ekonomskog finansijskog kretanja Dubice i celog ovog kraja kaže: „Mislim da se trgovina ove varoši neće povratiti na onaj uspon na kome je bila 1929. godine sve dok ne ožive novčani zavodi i pogotovo šumsko poduzeće Una. Mnogi od mlađih trgovaca i zanatlija su zatvorili svoje radnje, a neki i odselili da potraže bolje mesto za posao. I jasno je što u ovakvim ekonomskim prilikama ni duhovni život nije onakav kakav bi trebao da bude. Mnoge kulturno-prosvetne ustanove su zaspale, kao da i ne postoje. Nema ih ko održavati jer danas se očevi bore samo za hleb, a sinovi im za – golove…

Ako bi se htelo ovome mestu pomoći, ono bi se moralo približiti glavnoj pruzi Beograd-Zagreb ili ga spojiti sa projektovanom unskom železnicom koja bi izlazila na Jasenovac. Osim toga, trebalo bi prazne zgrade i instalaciju Une upotrebiti za kakvo novo poduzeće, ako se već ne može obnoviti sam rad ove strugare. Inače naša čaršija iz dana u dan naglo izumire…

Nešto bih hteo da naglasim: danas je uzajamna uviđavnost varošana i seljaka mnogo veća nego pre, pa selo i grad, kad iskusiše da jedno bez drugog ne mogu živeti, počeše se međusobno primicati. A to već znači i izbegavanje onog socijalnog jaza koji je između njih postojao. Primoraše ih na to ova teška vremena“, završava gospodin Vujasinović, dok je spolja dopirao otegnut glas mujezina sa džamije. Promuklo se širila kroz noć njegova molitva.

Gojko BANOVIĆ, Pravda (9. oktobar 1932)