Šta čekamo?

Zaraziti nekog čekanjem to je najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim, potpuno i zauvek. I ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi, ali te obmane – nikad ni doveka.

Sve što jeste i što znate, umete i možete stavljeno je u funkciju tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi dobiju i bez i najmanjeg čekanja sve što žele i čemu se nadaju.

Žive – životare iz naraštaja u naraštaj, ne žive nego se muče i zlopate, a i ne slute da je to što ih steže kao samrtna studen i u isto vreme prži kao pakleni oganj samo čekanje koje je postalo njihova prava sudbina i njihova druga priroda.

Oni sami stvarno i ne postoje više, jer su se odavno pretvorili u čudovišno čekanje koje ni samo ne zna šta čeka ni koga očekuje. Zaraziti zarobljenog čoveka lažnom verom i bezumnom nadom čekanja znači isto što i osigurati sebi trajnu vlast nad njim i biti siguran da takav rob neće ni pokušati da se oslobodi bekstvom ili pobunom.

Ivo ANDRIĆ, Sveske