Recept kneza Miloša

Fenomen korupcije star je, čini se, koliko i ljudski rod. U poznatoj istoriji gotovo da nema zajednice u kojoj nije bilo zloupotrebe vladarskog položaja zarad ličnog bogaćenja. Kako bi se napunile kese (danas računi) vladara i njihovih srodnika, često su zloupotrebljavane i parole o „nacionalnom jedinstvu“ ili „odbrani državnosti“. Na taj način vladari i političke elite prikrivaju lopovluk, a oni koji se usude da postave pitanje o bogatstvu vlastodržaca očas posla bivaju proglašeni državnim neprijateljima. Životni put Miloša Obrenovića od siromašnog pastira do jednog od najbogatijih ljudi Balkana, primjer je brojnim današnjim političarima kako se zloupotrebom mogu (nekažnjeno) finansijski zbrinuti porodica, rodbina i potomci. O tome u knjizi „Korupcija i razvoj moderne srpske države“ piše Vladan Jovanović.


Knez Miloš Obrenović vladao je Srbijom u dva navrata: od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine, a afirmisao se posle sloma Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci amnestirali i promovisali u obor-kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije. Miloš je stekao ogromno bogatstvo prvenstveno zahvaljujući položaju, štedljivosti i dobrom vođenju sopstvene ekonomije. Iako rođen u najvećem siromaštvu, tridesetih godina 19. veka postao je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu, spreman da daje pozajmice čak i sultanu. Kneževi trgovački ideali i poglavarske dužnosti veoma brzo su došli u sukob, zbog čega je prestao razlikovati narodnu kasu od lične.

Obrenovićeva uprava sadržala je dosta azijatskog i despotskog u sebi pa su je brojni istoričari opisivali kao „nešto popravljen turski režim“. Sam knez je posredstvom uhoda osluškivao narodno raspoloženje, ali se nije puno obazirao na oštre aluzije pravljene na račun njegove samovolje i beskrupuloznosti njegove braće: „Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju“, izjavio je jedan rezignirani seljak.

Dvadesetih godina 19. veka došlo je do drastičnog porasta broja novih bogataša sa psihologijom skorojevića, praćenog procvatom starešinskog kuluka i samovolje. Samo tokom 1831. godine na imanjima Jovana Obrenovića radilo je preko tri hiljade kulučara. Pored primoravanja seljaka na prekomeran kuluk, pojedini knezovi su prisvajali novac od đumruka (carine) sa karaula i uz pomoć granične straže bavili se prekograničnom trgovinom stokom. Posle 1835. godine kuluci su smanjeni, dok je poreski status seljaka definisan.

BEZ ZAKONA JE BOLJE

Prema sudu srpske istoriografije knez Miloš je bio najveći vladar obnovljene Srbije, premda je imao velikih mana koje su mu “mračile slavu”. Najoštriji kritičar njegove unutrašnje politike bio je Vuk Karadžić koji mu je u pismu iz 1832. između ostalog zamerio na pravu da potpuno kontroliše živote ljudi iz najbližeg okruženja (“da ko kupi kola nalik na njegova, bilo bi zlo i naopako”). Miloš je smatrao da je bolje upravljati bez zakona jer “onako se čovek veže za hartiju, pa ne može da čini ni zla ni dobra”. U njegovim očima narod je bio “stoka bez repa” i “neblagodarna kučka” pa se nije mnogo obazirao na raspoloženje javnosti kada je trošio stotine dukata na nasledni berat i kupovinu sela u Karavlaškoj. Vlast je bila do te mere skoncentrisana u njegovim rukama, da mu je Vuk napisao: “A da vi sutra, sačuvaj Bože umrete, umrlo bi i praviteljstvo”.

Knez Miloš je neprestano ubeđivao narod u nužnost samoodricanja (“bolje to nego da se vrate Turci”), dok je Turke plašio “narodnom srdžbom” i novim ustankom. Time je jedne suprotstavljao drugima i vešto se nametnuo kao faktor mira.

KUĆA KNEZA MILOŠA

Knez je “bio pohlepan na svako dobro parče zemlje”, pa su se u njegovom vlasništvu vrlo brzo našle najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Kneževa braća Jovan i Jevrem su prigrabili najbolja turska imanja na kojima su seljaci kosili “livade gospodske”. Pored zloupotrebe kuluka, to jest prekomerne eksploatacije besplatne radne snage, Miloš i Jovan su razvili sistem pljačke putem poklona: seljaci su bili dužni da o svakom većem prazniku daju “priloge”. Po Miloševom povratku iz Carigrada 1835. godine, Jovan je obavestio svako “okružje” da bi kmetovi i činovnici trebalo da čestitaju knezu uspešno obavljen posao i odnesu mu poklone. Svaki kmet bio je dužan da daruje ovna, a činovnik vola. Knez Miloš je prikupljao i “milostinju”, svojevrsan dobrovoljni prilog, pa mu je narod masovno “poklanjao” stoku 1835. i 1838. godine.

Vuk Karadžić je pisao kako je Miloš Obrenović odrastao čuvajući tuđe koze, te da 1815. godine nije imao ni 200 dukata da se izbavi od Turaka, već ih je morao pozajmiti. Kada je knez 1839. godine napustio Srbiju, njegova gotovina se cenila na 550.283 zlatna dukata, što mu je bilo više nego dovoljno da skoro 20 godina lagodno živi u izgnanstvu u Evropi.

Istoričar Vladimir Stojančević smatra da se Miloš obogatio na smišljen, ali jednostavan način: koristeći političku poziciju i pohlepu. Tako je pokretna i nepokretna imovina “kneza sa kvalitetima dobrog privrednika” bila vrednija od tadašnje “narodne kase” srpske kneževine. Prema Stojančeviću, zahvaljujući radoznalosti, veštini, lukavstvu, pronicljivosti i odlučnosti, knez Miloš je bio “naš najveći i najprodorniji makijavelist”. Ponašao se kao “istočnjački satrap”, pri čemu je njegovo koristoljublje bilo naročito upadljivo između 1826. i 1833. godine.

UDRI KESOM PO GLAVI

Glavni izvori kneževog bogatstva bili su zakupi carskih poreza na teritoriji Beogradskog pašaluka. Knez Miloš je od 1816. godine počeo da uzima u zakup carske spahiluke da bi do 1826. zakupio sve carinarnice, skele i carski harač. Pošto je 1829. preuzeo monopol na uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, knez Miloš je ostalima zabranio da trguju ovom robom, favorizujući sopstvene trgovačke poslove. Trgovao je stokom, kožom i kukuruzom sve do 1835. kada je formalno izgubio pravo na monopol.

Potkupljivanje je bilo jedan od zaštitnih znakova diplomatije kneza Miloša, jer je rano proniknuo u mentalitet i duh turske politike. Preko svog ličnog posrednika Alekse Simića je bez većih problema pridobio za sebe beogradskog vezira Husein-pašu. Jednom prilikom, Simić je izjavio paši: “Za izdržavanje konaka i posluge (Miloš) je odobrio novih 20 hiljada groša, jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo”. O spoljnopolitičkim namerama Austrije knez je pribavljao informacije potkupljivanjem najviših zvaničnika, a Avramu Petronijeviću je poručivao da pridobije što više albanskih plemića za otpor veziru: “Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi”. Na drugoj strani, knez Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao “isplaćeni harač”.

Kada je 1833. postignut dogovor da Turci napuste turske gradove (osim Beograda) i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, knez Miloš je, da bi ublažio mučan utisak o proterivanju Turaka, sakupio od naroda “milostinju” od hiljadu volova i zajedno sa kesom u kojoj je bilo 250 hiljada groša poslao sultanu.

Knez Miloš Obrenović je u narodnom sećanju ipak ostao upamćen kao “strog domaćin jedne velike narodne zadruge”, ali koga je neograničena vlast neminovno iskvarila. Domaća istoriografija se većim delom slaže da je Miloševa pojava bila istorijski nužna, te da je cenu svoje neodmerene vladavine platio političkim razlazom sa narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Nakaradno shvatanje vlasti ostalo je u senci kneževih zasluga za ukidanje feudalnih odnosa i izgradnju samostalne srpske nacionalne države.