Lijepa tišina

Pronašli su u Bosni, kao nigde u svojoj postojbini, bezbroj savršenih kombinacija od šume, vode, visoravni, lepog vazduha i hlada. U tim samoćama pronašli su postepeno i Bosanca kao čoveka i dušu. Upoznali su narod koji čudno i neumorno priča, koji ima prošlost punu sjaja i lepote, koji voli pesmu i svirku, koji zna napamet tajne šume i njenih lepota i strahota, rajskih tišina i divlјih sloboda. Bosanci dakle pomažu da se izgrade vilinska staništa turskih gospodara u Bosni. Ali oni ujedno upoznaju tajnu u daleki kut uvučenog slatkog života, i ako ga ne mogu živeti, mogu o njemu snevati, i u njega stavlјati i ono što ne sadrži. Bosanac dakle poetizira turski raskoš i smisao za lepotu stana i okoline, a i tursku nevolju, strah i bežanje u samoću, sklanjanje da se ne bude na udaru silnicima koji svaki čas mogu naići iz Stambola.

Turčin i Bosanac su, dakle, nekako zajedno naučili lepotu ćutanja, dokolice, mirnog posmatranja, one lenosti u kojoj ima i nerada, ali ima i vere u fatalnost, u besmisao velikih pokreta, u sudbinu, što je i tadašnjem Bosancu olakšavalo život. „Lijepa tišina”, kaže na jednom mestu Ivo Andrić, da je vrlo čest izraz u bosanskim dokumentima iz turskog vremena. A ta tišina znači ne samo ćutanje, nego i nedogađanje.

Na turskoj strani je to značilo: da ne bude šikana iz Stambola, a na bosanskoj strani: da ne bude neke turske napasti po narodu i vilajetu. Kad nastane lijepa tišina, dobro je bilo i Turčinu u Bosni, i Bosancu pod turskom vlašću. Iz takvoga stanja je proizašlo da Turci nisu voleli ništa novo, ni u smislu formi, ni u smislu napora.

Isidora SEKULIĆ