“Sve me je manje…”

Andrić će malo govoriti a još manje pisati o vremenu svoga boravka u Berlinu. U jednom sećanju na to vreme, iz 1946, “bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca” kazaće: “Nemci i Nemačka! To je najveća muka mog života, slom koji može značiti u čovekovoj sudbini ili prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje”. To dešperatno stanje kroz koje je prolazio ilustruje i jedna njegova pesma nastala u periodu njegovog službovanja u Berlinu:

Dole, gde ove reči pišem
Okužen vazduh grudi steže
Odmora nema budno oko
Sputan živim i teško dišem
Sve me je manje, sve sam niže.

Godine okupacije proživeće povučeno u Prizrenskoj 9, u dve sobe u bosanskom stilu. Radi na tri romana koja će se, sva tri, pojaviti tokom 1945. godine. Viđa se sa nekoliko prijatelja iz ranijih godina. Ne objavljuje ništa. “U ovim danima piščevo ime sme javno da se pojavi jedino u čitulji”, kazaće jednom prijatelju.

Miroslav KARAULAC, Andrić u diplomatiji