Rat protiv bogumila (2)

Photo by Diego Madrigal on Pexels.com

Pred sabor, crkva je izvela jednu mladu ženu vlasteoskog roda čiji je muž bio bogumil. Njena dramatična priča o tajnim običajima i đavolskim gadostima jeretika, protivnika pravovernih hrišćana, sve je potresla. Sva uplakana, i sa vikom, ona je tražila spasa. “Videh, gospodine” – kaže kralj Prvovenčani da je vikala – “da zaista služe otpadniku od slave Božije, samome sotoni. Vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore sa nama, da nauče nečastivi kako je moćna vera tvoja, gospodine”.

Nemanjina kazna bila je strašna. On je bez milosti poveo rat protiv svih koji nisu hteli odreći se svoje nove vere i vratiti se pravoslavnoj crkvi.

Većina bogumila razbegla se u okolne krajeve. Najviši sveštenik bogumila platio je svoju veru i svoj otpor životom. “Jedne popali, druge raznim kaznama kazni” – piše kralj Prvovenčani – “treće progna iz države svoje, a domove njihove i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, a knjige njegove nečastive spali i izagna ih, zapretiv da ispovedaju i pominju po svim stranama prokleto ime”.

Katolički izvori spominju i dalje bogumile u Bosni. Papske povelje spominju tamo njine manastire, njine monahe, u šarenom, narodnom odelu, koji ne poštuju svece i nose samo narodna imena, kao Ljuben, Pribiša, Radoš. Oni neće da čuju za bogosluženje u crkvi, za praznike i postove.

Oni u svojim hramovima nemaju ni oltara, ni krsta i nazivaju se samo krstjani, a poštuju samo Novi zavet.

Katolička crkva ne spominje ih lepo i jedan izvor kaže da se dešava da bogumilske manastirske žene zajednički žive sa braćom u prostorijama za obed i spavanje. Posle Nemanje, u Srbiji se više ništa ne čuje o njima.

Bosna i Hum

U povlačenju pred Nemanjićima, bogumili pune Hum i Bosnu; u tim zemljama oni su potpuno zadobili plemstvo i ni u 15. veku neće da znaju za crkve, oltare, zvona, krst, ikone i svetačke moći. Bogumili u Bosni rimokatolike nazivaju idolopoklonicima. Oni su bili toliko moćni da su zauzeli skoro sve stolice bosanskih episkopa u 12. i početkom 13. veka.

U svakom slučaju, u tim krajevima, učenjem bogumilskim nisu bili zaneti samo niži slojevi, nego i vlastela i vladarske porodice. Plemići i velmože pripadaju toj novoj veri, a naročito žene viših slojeva, majke i sestre banova, pa i kraljeva. Učenje bogumila tu je izgleda dublje od priča seoskih popova. Vitezovi i svilom ogrnute gospođe obuzete su nekim čudnim hrišćanstvom, tajanstvenim kao što je bilo na primer i u Litavaca. Bilo je i zaveta telesne čistote i duhovnog života u tom bogumilstvu koji su sasvim neobični.

Učilo se da je greh klanje životinja, zabranjivalo se meso. Grehom se smatrao prvobitno čak i brak, a dužnošću neka azijska samilost i bratstvo sa svim živim.

U svojoj pritajenosti fanatika i mistika, crkvenim ljudima srednjovekovnim ti bogumili činili su se kao vrači i vernici sotone. U Primorju se taj nauk počeo spuštati u glagoljaštvo, a u Bosni se isticao kao borac za sve što je slovensko.

Protiv bogumilstva tu ratuju nepoštedno Rim i Ugarska.

Trag bogumilskog knjižestva, kao i samog učenja, nejasan je docnije, ali se na grobovim bogumilskim sačuvala skulptura, još neproučena dovoljno, i ona je dokaz i umetničkog uticaja te crkve. Doba bogumilstva, sem toga, to treba primetiti, označava duboko blagostanje u tim zemljama Kulina bana o kome narod priča. Jedan dokaz više narodne i socijalne snage te religije.

Život posvećen brizi o duši nije redak, ni u srednjem veku, ni drugde, ali je balkansko bogumilstvo neobičan, slovenski, duhovni pokret. To je vidno i kroz tu bosansku i rašku prošlost i kroz tu strašnu kaznu Nemanje. Ta nejasna babunska vera naša zaslužila je zato da se o njoj kaže i da je ona bila priviđenje Hrista.

Miloš CRNJANSKI