Rat protiv bogumila (1)

Photo by Nejc Kou0161ir on Pexels.com

Bogumilstvo je i danas u nauci jedno od najtamnijih pitanja i nije rešeno koliko u njemu ima starih, paganskih, slovenskih tradicija i običaja, koliko otpadanja od crkvenog pravoslavlja, koliko otpora i reforme balkanskog katolicizma. Trag ideje bogumilstva vodi u Jermensku. Tamo se davno pojavila stara, maloazijska, hrišćanska sekta, slična onoj o kojoj se u nas priča kao o babunskoj veri.

Sa Eufrata, pod uticajem gnosticizma i učenja manihejaca u bogumilstvu se javlja, iako se bogumili drže uvek za prave hrišćane, staropersijska vera. Nema sumnje da se kod nas preobrazila pod uticajem naših, lokalnih prilika i da je, i socijalno i politički, umnogome različita od svojih primera u Maloj Aziji. Kroz Bugarsku, ta verska sekta brzo se je proširila u Nemanjinoj državi i odstupila ne samo od zvanične, pravoslavne crkve koja beše, za vreme Nemanje, u našim zemljama već pustila duboka korena, nego je sve više dolazila u opreku i sa pojmom države i državne vlasti. Ona je isto toliko osvajala među svetovnjacima koliko i među sveštenicima i monasima.

Bila je to tamna bura duša što je tajno potresala ceo Balkan

Bogumilstvu treba priznati da je i ono učestvovalo u stvaranju našeg srednjovekovnog čoveka i da je od značaja i za našu srednjovekovnu prosvetu. Koje su bile glavne crte bogumilske crkve to je i danas nerešeno i tumačenja bogumilstva, dosad, kao i tumačenja njegovih ostataka, i suviše su neizvesna i jednostavna. U stoleću neprekidnih borbi i prepirki u samoj crkvi, oko Hrista, najvidnije je u toj jeresi na Balkanu da se javlja kao neka reforma nižeg, slovenskog sveštenstva.

Žeđ za dubinom duše

U sećanju na slovensko paganstvo, u silasku u narod, bogumilstvo blista i od one velike, svetske žeđi za dubinom duše i pobedom nad telom koja je dahtala u izmučenoj Aziji, ne samo u leleku manihejaca i gnostika, nego i svih drugih mistika, otpadnika od raskošnog, zaludnog i praznog hrišćanskog sjaja carigradske i rimske crkve tog doba.

Po predanju, učenje seoskog, bugarskog popa, ta jeres je, i u našim zemljama, lako zadobila mase naukom: da je zlo svaka sila i bogatstvo, svaka raskoš crkvena, svaki ukras hrama, pa čak i ikona. Da se Bogu treba moliti van crkve, u polju i po brdima, zadržavši od svih crkvenih obreda samo slovenske reči Očenaša.

Ukazujući na mnoge sramote života u državi i na zver u čoveku, bogumilstvo se bilo usprotivilo i ratovanju i svakom krvoproliću. Opasnost po državu, ono je skršeno mačem Nemanjića. Međutim, popovi i učitelji bogumilstva svakako su imali dugo u narodnim masama mnogo uspeha svojom naukom naizgled primitivnog hrišćanstva. Oni su učili svoju jeres propovedima narodnim, lepim pričama o smrti i taštini zemaljskoj. Ima traga, docnije, i njinim spisima i njinom knjižestvu.

Sve do dolaska Turaka, nijedan duhovni pokret nije se sačuvao tako tajanstveno i uporno u našim zemljama.

Pregaženo našom srednjovekovnom teokratijom, a na zapadnim stranama katolicizmom, bogumilstvo je ipak sačuvano negde u duši narodnoj, kao kod Čeha jeres Husova. Ako ikada, pri istrebljenju bogumila, Nemanja se pokaza u strašnom liku nemani. Kada se to verovanje počelo širiti sve više i zahvatati i vojinstvo i vlastelu, nemilosrdni veliki župan rešio se da brani ono što je stvorio – državu. Sazvao je sabor i na tom saboru javno istupio protiv jeresi o kojoj se pričalo da je obuhvatila i najviše na dvoru.

Miloš CRNJANSKI

Rat protiv bogumila (2)