Badnji dan

Sima Trojanović (1862-1935) bio je etnolog i prvi srpski školovani antropolog. Nakon studija u Beču, Minhenu i Pragu, postavljen je za kustosa i upravnika Etnografskog muzeja u Beogradu, a 1921. godine izabran je i za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Trojanović je autor niza radova trajne vrijednosti o srpskim narodnim običajima, medicini, ishrani…List “Bosanska vila” objavio je 1908. godine Trojanovićeve zapise o Badnjem danu i Božiću.

Dan pred Božić zove se Badnji dan. Toga dana domaćica ima pune ruke posla, a između ostaloga valja joj lepo kuću omesti i zelenim bršljanom sobe zakititi. Zorom pak, pre sunca, određeni muškarac iz svake kuće ide u šumu svoju, a negde makar i u tuđu (što se ne smatra za krađu) da odseče badnjak. On valja da nađe sirovo (živo), pravo i mlado, najlepše drvo, najčešće cerić, a ako tih drveta nema, onda drugo neko.

Kad ga već izbere stane pred drvo, okrene se istoku, skine kapu i pomoli se Bogu, pa onda radi svečanosti u svom poslu, navuče rukavice, pospe drvo kakvim žitom, poljubi ga i pozdravi se: “Dobro jutro i čestit ti Badnji dan”! Potom će ga seći. Čim zamahne sikirom, drugi muškarac iz iste kuće, koji je s njim pošao, uhvati prvi iver u ruke, koji se posle čuva u mlekaru da se hvata debeo skorup ili ga ostave u uljaniku – da se pčele bolje roje i više meda donose.

To drvo – badnjak – treba u padanju, kad se odseče, da padne pravo na zemlju, a ne da se zaustavi o grane susednog drveća. Potom će on na donjoj debeloj strani okresati grane, a na gornjoj ostaviti nešto grančica sa suvim lišćem, da izgleda kitnjast, da bi i godina iduća bila kitnjasta – rodna.

U Dalmaciji svaka muška duša u porodici ima svoj badnjak, koji unakrst pomeću povrh najdebljeg domaćinova. U Podibru, od tri badnjaka koje nalože, najveći je upravo badnjak, drugi je badnjačica, a treći najmanji zove se dete (njihovo). Tamo vele da je badnjak Josif, badnjačica Marija, a dete – Isus. Čim donesu badnjak (ili badnjake) iz šume kući, oni ga prislone u dvorištu, s istočne strane uz kuću, gde prestoji do sumračka. Pošto se u badnjaku gleda svetinja, toga večera po mogućstvu treba svi čisto da se obuku. Domaćica zapali dve sveće sa strane ulaska na kućnim vratima, gde domaćin treba po starinskom načinu da stane kraj vrata sa sitom punim žita. Sad nastaje priprema za unošenje badnjaka u kuću.

Domaćin navuče rukavice – jer ne sme badnjak iz strahopoštovanja golim rukama prihvatiti – uzme ga u ruke i s debljim krajem („glavom“ ) badnjaka okrenutim napred stupa preko praga.

U Niškom kraju, badnjak zamotaju (obuku) muškom novom košuljom, kao da je živ stvor („idol“). Čim hoce da stupi u kuću, domaćica ga s prisutnim članovima porodice pozdravi sa: „Dobro veče i čestit vam Badnji dan!” U tom ga onaj što drži sito pospe žitom, tako da i badnjak sam dohvati. On stupa ozbiljno napred, položi badnjak na već spremljenu vatru na ognjištu, tri put ga pomakavši u napred.

U Dalmaciji nakite badnjak lovorikom, pa i zlatnim koncima. Negde ih opet „napoje vinom”, to jest preliju ih njime.

Potom domaćica unese jedno breme slame, a viče kao kvočka: “Kvo! kvo”! Deca za njom pođu pijučući kao pilići, i vade slamu iz bremena, pa bacaju svud po kući, da se jedva pod mestimice vidi. Tog se večera iznesu iz kuće sve gvozdene stvari. Kad se hoće da večera, domaćica prostre po slami najradije vreću od kostreti, na kojoj treba zajedno da večeraju po mogućstvu svi članovi iz zadruge, a negde i same sluge.

To je veče jednakosti i iskrenog bratstva, kad se ne sme ni misliti ružno, pa se i deci zabranjuje svaka ružna reč i najmanji boj. Posle večere prospu se mrve i semenje na polje da se i ptice Božje počaste. To je ujedno jedini dan uoči velikog praznika kad se ne vrača da se kome naudi. Taj dan treba sve strasti da miruju i samo dobro da se tvori.