Sveti Nikola

Nijedan svetitelj se kod nas ne slavi kao Sveti Nikola Čudotvorac. Njegovo ime je polovini pravoslavnih Srba krsna slava i praznuje se 19. decembra. A i malo kome su kao Svetom Nikoli još u srednjovekovnoj vizantijskoj književnosti napisane tolike pohvale, žitija, službe, ispevani kanoni i akatisti, slikane ikone sa scenama iz njegovog života i čudesima po kojima je stekao epitet – čudotvorac.

Žitija kažu: u gradu Patari, u likijskoj oblasti na maloazijskoj obali, bogatim i pobožnim roditeljima Teofanu i Noni rodio se 280. godine posle Hrista sin jedinac – Nikola. Stric mu je, takođe Nikola, bio episkop Patare i veliki dobrotvor tamošnjeg manastira u kojem se njegov sinovac i zamonašio.

Posle smrti roditelja, kažu dalje Žitija svetih, Nikola je razdelio imanje sirotinji i povukao se u pustinju. Ali od poziva na samoću bio je jači poziv na misiju – u tome je Nikola pravi od Boga prozvani i pozvani arhijerej. Zato ga dozvaše, vratiše ga među ljude i izabraše za episkopa u susednom gradu Miru.

Početak 4. veka nove ere doneo je poslednje progone hrišćana u rimskoj imperiji, pod carevima Dioklecijanom i Maksimilijanom. U njima čudotvorac Nikola umalo nije postao i mučenik. Dopao je tamnice, ali je ubrzo došla vladavina cara Konstantina, progoni hrišćana su prestali, a Nikola oslobođen.

Baš negde u to vreme, Konstantinova majka, carica Jelena, na svom pokloničkom putu u Svetu zemlju našla je u Jerusalimu drveni krst za koji se veruje da je baš na njemu razapet Isus. Tako su počela masovna hodočašća na sveta mesta pa se i episkop Nikola uputio u Palestinu. Priča se da je, čim se navezao na more, predskazao da će biti oluje i da su se uskoro zaista navukli crni oblaci, zaduvali jaki vetrovi i razbesnela se neviđena bura, da se lađa okretala kao orahova ljuska, ali da su se, čim je Nikola tu na palubi pao Bogu na molitvu, oblaci odjednom razišli, vetar prestao i bura se utišala. Predanje dalje kaže da su, u povratku iz Palestine, lađari (a zapravo prerušeni gusari) okrenuli lađu na drugu stranu ne bi li sve putnike odveli u ropstvo, ali se odjednom podigao jak vetar, slomio krmu i doterao lađu tačno do obale.

Već tada je počeo kult Svetog Nikole, kome su se obraćali i napaćeni srpski vojnici, ploveći na ostrvo Krf u Prvom svetskom ratu. U najsetnijoj solunskoj pesmi “Kreće se lađa francuska”, refren je: “Svi mole Svetog Nikolu, njegovu silu na moru…”

Sveti Nikola, “siromašnima hranitelj, bednima milostivi darodavac, onima što plaču utešilac, svima istinski dobrotvor i na moru čudotvorac”, umro je kako se pretpostavlja, oko 345. godine posle Hrista. Ne samo da je Sveti Nikola najčešća krsna slava kod Srba, nego je još značajniji kao zaštitnik mornara u celom hrišćanskom svetu. Nekada je na svim lađama bila ikona Svetog Nikole, naročito na Jadranu i Sredozemlju. I dan-danji se mnogi brodovi uoči Svetog Nikole u četiri sata popodne zaustave i bace sidra, ma gde se zatekli. A na sam praznik Svetog Nikole, sva posada se svečano obuče, ukrasi brod, pomoli se patronu-zaštitniku svih lađara i njegov praznik proslavi uz bogatu trpezu, da bi plovidbu nastavili tek sutradan.

Đorđe RANDELJ, Svetačnik