Nesretni bosanski konjanici

Bosance i Hercegovce u daleki svet odvodila je ponekad i ratnička služba i ratnički udesi. U bici na Kosovu bilo je zarobljeno nekoliko uglednih bosanskih plemića. Njihovi doživljaji bili su puni avantura i još 1403, četrnaest godina iza bitke – dakle duže nego što je trajalo Odisejevo lutanje – vođeni su preko Dubrovnika pregovori, ne bi li se oni kako dali osloboditi iz Male Azije, odakle su nekako dali glasa o sebi.

Kasnije, za turske vlade, bosanske čete idu daleko na sve moguće strane. Kod Poljaka, Bošnjak je bio simbol hrabrih i veštih konjanika u poljskoj lakoj konjici. Poljski kralj Avgust III sastavio je čak od bosanskih najamnika 1744-45. jedan puk s kojim se borio protiv Prusa. Nevezani ničim dublje za Poljake, bosanski najamnici služili su i u Pruskoj, gde su hvaljeni kao odlični konjanici.

Njihov vojnički glas bio je vrlo velik. On je, misli se, bio povod da je i u danskoj vojsci uvedena četa kopljanika pod imenom Bošnjaci, koji su služili u konjici, ali koji sa Bosancima samim nisu imali nikakve veze. Isti je slučaj u 18. veku bio i u Holandiji.

Zanimljiva je sudbina jedne grupe muslimanskih vojnika iz Srbije i Bosne, koji behu zarobljeni od Austrijanaca za vreme ratovanja 1788-1791. Njih Austrija nije povratila kućama iza Svištovskog mira, nego ih je negde u Mađarskoj zaturila i malo posle upotrebila u ratu protiv Francuske. Mrzeći Austrijance ti vojnici 1795. ugrabe priliku i predadu se Francuzima.

U jednom francuskom izveštaju toga doba oni su prikazani kao ljudi veoma čestiti i lepo vaspitani. Ali “oni ovde opadaju, čame, umiru od žive želje da vide svoju postojbinu”, kaže se u izveštaju.

“Od Republike oni išću samo pasoš, a uzimaju na se i hranu i putne troškove, i čak daju uverenje, ako im se da odobrenje da se mogu vratiti u svoju postojbinu, kako će pisati svojim po nesreći drugovima, što su još u austrijskoj službi, a imaće ih oko osam hiljada, da su u Francuzima našli oslobodioce, pa će oni svi napustiti svoje zastave i povući se isto tako na zemljište Republike, da potraže spasenja, sreće i slobode”.

Matija Reljković, u predgovoru svom Satiru još 1779. lepo je istakao koliko znači za čoveka bistre pameti takav put po tuđini, makar i sa svima neizbežnim nevoljama vojničkog i zarobljeničkog života. “Motreći svakolika, komu ne bi na pamet pala njegova ista otadžbina, tko ne bi na vagu metnuo svoj isti vilajet i prema drugima procinio kakvi je i kakvi bi mogao biti”.

Vladimir ĆOROVIĆ, Bosna i Hercegovina