Najljepše stablo u ljudskoj šumi

Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko ALEKSA ŠANTIĆ. Ovaj pesnik je bio najveće dete u našoj književnosti. Po karakteru više severni Sloven, dobrodušni i dobroćudni, nego južni Sloven iz Sredozemlja, komplikovani i kritični. Zato, i pored sve njegove urođene bistrine duha i njegovih dubokih ličnih iskustava, Šantić nije verovao u zlo među ljudima.

Šantićeve pesme su pune nežnosti i kada prete tiraninu, a pune naivnosti i kad izgleda da se dave u ljubavnim otrovima. On je sva svoja svedočenja crpio iz takvog svog čistog i detinjeg srca. Nije verovao ni da je Vuk izdao na Kosovu, ni da je Vukašin ubio Uroša. Smatrao je za verovatnije i da se sunce okreće oko zemlje, negoli zemlja oko sunca. U mladosti bogat i apolonski lep, nije razumevao ni mržnju prostaka ni zavist fukare. Nije delio ljude na dobre i rđave, nego samo na prijatne i dosadne, ali je smatrao za ljudsku tragediju što je na svetu bilo više dosadnih nego i zlih.

Šantić je u privatnom životu bio fanatičan prijatelj i plemenit neprijatelj. To je bila tako radosna i viteška pojava da je sobom donosio sunce gde god je došao. Njegov stas je bio najlepše stablo u ljudskoj šumi.

Strahovao je od velikih gradova, velikih ljudi i velikih reči. Zato ostade do kraja vezan za svoju malu i teskobnu sredinu. Ostao je celog veka usamljen u jednoj sredini gde se talenat nije mogao razviti, ni njegovi lični događaji umnožiti, obogatiti, dramatisati. Ovo je za Šantića književnika bio poraz. Na ovaj su način velike tajne života ostale do kraja nepoznate ovom blagorodnom piscu…

Uvek je bio zaljubljen bez dovoljno ubeđenja. Ovaj čovek, apolonski lep u mladosti, za kim su ludovale aristokratkinje bečke koje su tada živele u Mostaru, ostao je bez svog ljubavnog romana.

Koliko ja poznajem ovog svog prisnog prijatelja, on je voleo svega dva puta u životu: najpre jednu lepoticu poreklom iz Srema ili iz Slavonije, koja ga je očajno volela, i zatim jednu patricijku iz Mostara, koja ga nije mogla očima videti.

Šantić, sav sjajan u svojoj muškosti, duševnosti i bogatstvu, zanimljiv i zanošljiv, verovao je da je baš zaljubljen u ovu drugu i njoj je ispevao svoje ljubavne plačeve. Možda je pomalo i patio u toj ljubavi, ali ne duže nego što treba da pati jedan zdrav i razuman čovek…Šantić je pevao svoju zemlju prirodno i predano kao što bi joj pevao kakav težak koji je zaliva znojem. I pevao je narodno ime kao kakav vojnik koji ga je iskupio krvlju. I pevao je ženu većma kao njen brat nego kao njen ljubavnik. I pevao je svoj Mostar kao da je Mostar središte sveta. I najzad, pevao je svoje roditelje i pomrlu braću Jeftana i Jakova i blaženstvo domaćeg života…

Bio je najmanje nomad od celog sveta. Čak i u svom Mostaru kretao se samo u jednoj ulici. Najzad mu je i mali Mostar postao odveć hučnim. A poslednjih godina života, u najžalosnije dane, čak i njegova skromna soba u kojoj je bio zatočen, izgledala mu je odveć širokom.

Jovan DUČIĆ, Moji saputnici