Juriš u zoru

Balinovac. Početak juna 1943. Bio je u tom stroju, antičkom, Koče Popovića. I Titovom. Književnik Antonije Isaković. I njemu je bilo 20 godina. Kao i većini.

Sutjeska je naša najveća kosturnica i prva velika mora preživelih. Nema više onog vremena, kad svoje mrtve zakopavamo, kad ih sklanjamo, da ih neprijatelj ne vidi. Svi osećamo da se nešto menja. Osećamo da smo spori. A spori smo zato što su ranjenici uz nas. Ali niko ne donosi tu odluku. Tito mora da donese tu odluku, a ne donosi je. I niko ne želi da je iskaže: ranjenike ostaviti, prikriti ih levo i desno, a mi brže da krenemo.

Celu noć smo išli nekom urvinom, kuda ni zveri ne prolaze. Pred zoru, dan počinje, spustili smo se niz tu strminu. Nemamo mi predstavu, mislili smo da smo mnogo daleko odmakli. Dole je mlada šuma, a ispred nas livada. Ali niska, gusta magla, kao mleko gusta magla, gotovo se ništa ne vidi. Iz te šume nazirem, proviruju, izlaze partizani. Izlazi Prva proleterska. Svi izlazimo na ivicu te šume. Okrenem se, a iznad nas vis gde smo juče bili!

Tu, na ivici šume, stali smo neko vreme, malo se sredili…Odjednom, magla je stala, naglo se digla, čistina. A na suprotnoj strani livade, negde na oko 80-100 metara od nas, žut redut, rov. To je Balinovac. Tu su Nemci. Ušančeni. Dobro pamtim, Danilo Lekić je odmah komandovao: “Prva proleterska – juriš!”

I verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put, svi. I sve komande četa, i svi štabovi bataljona, i štab brigade, i Španac i Plavi su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolničari…

Sve je izašlo tu, koliko nas je bilo. Mi smo krenuli. I svi smo znali: nema nazad. Mi moramo tamo. Bio je to prvi i poslednji, i psihološki, juriš cele Prve proleterske. Jer, ja znam, da nisam opalio ni metak. Verujem da niko od nas nije pucao. Samo smo išli napred. Nema se vremena. Samo ideš. U magnovenju sam video ranjenog druga kako puca u sebe. Neće da ostane kao ranjenik. Izleteli smo iz te šume i samo trčali, nezadrživo trčali. I naš stalni povik, više krik, svih nas: “Juriš, proleteri! Juriš…”

Samo juriš…Znamo da nemamo kud osim – napred. Mora da smo izgledali strašni, iz te šume, zarasli i neobrijani, izgladneli, iscepani i izmučeni. Nemci pucaju, ali mi nadiremo.

Jedan Nemac, vidim, podiže se da pobegne. Sećam se te slike, nemački oficir iz pištolja puca u njega, puca u svoje vojnike. Ne da im da beže. Uzalud, razbili smo Nemce, da ne znam ni kako. Ne mogu da se setim, da li je iz našeg bataljona uopšte neko poginuo.

Kasnije, zarobili smo jednog folksdojčera, koji je bio na tom redutu. Ispričao nam je kako smo izgledali: “To je bilo užasno. Izleteli ste iz šume kao đavoli, kao satane, crni. To nije ljudski. Videli su se ljudi, ali urlik, krik…strašno”. Takav je taj naš krik bio. Mi nismo bili svesni toga. Činilo se da ćemo zubima da ih pokoljemo. To je taj Balinovac.

Boro KRIVOKAPIĆ, Bes/konačni Tito