Priča o jakom

Photo by Joey Kyber on Pexels.com

Na jednom istom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi. Slabi je mislio na ropstvo i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu i bio je vedar. Jaki je hteo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđe i pobegne, ali je to slabog davilo, krvavilo, usmrćivalo.

Jedne noći jaki je bdio. Mislio je na svoja brda, gde je do skora hodio silan i svirep kao priroda, gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskog gnezda, stare davio a mlade krao, i odakle je rušio stene, da u ponorima čuje njihovu smrt, i gde je živeo silan, razuzdan i šuman, kao vodopad.

Noć je bila tamna i stražari su spavali. Neodoljiva iluzija slobode ispuni njegov svirepi duh. Gvožđe se nape i pocepa.

On jurnu preko udavljenog drugara, preko stražara, preko polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada strasna zver i dohvati slobodnu obalu. Iza njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec. Njega je Priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa blagoslovom. Jer ona ne zna za pravdu nego za silu.

Jovan DUČIĆ, Plave legende