Najtvrđa vjera

Arsenije Loma podignuvši bunu u Jasenici (1815), pređe u nahiju rudničku i odmah udari na Rudnik. A u Rudniku je tada bio znatni turski junak i zulumćar Tokatlić. Ovaj bivši muselim i rođeni Rudničanin s nekoliko svojih momaka načinivši šanac oko svoje kuće, stane se braniti od Loma. Videći Lomo da Tokatlića ne može lasno na silu isterati ili živa uhvatiti, a Tokatlić videvši da se dugo neće moći braniti od Srba, stanu se dogovarati da Tokatlić iziđe sa svojim momcima i da ide iz Srbije.

Lomo mu zada veru da će ga s mirom propustiti i lepo ispratiti. Posle toga ugovora Tokatlić uspe soli na komad leba pa ga poljubi i pošalje Lomu da se na onome lebu zakune, da mu neće nevere učiniti, pa onda i on onaj leb da poljubi, kao za znak najtvrđe vere i da ga pošalje Tokatliću natrag. Lomo tako i učini.

Onda se Tokatlić opremi s momcima, pa pojašu konje i izišavši iz svoga šanca, pođu s Lomom i sa Srbima brdom od Rudnika. Lomo je pak još pre odredio i namestio ljude da ubiju Tokatlića i da mu pobiju sve momke. Tako kad dođu na zasedu, Srbi iznenada opale iz pušaka i pobiju Tokatlićeve momke do jednoga, a Tokatlić ranjen proleti kroz prvu zasedu na atu i opalivši nekoliko pištolja na Srbe koji su pred njega istrčali i gađali ga, ubije jednoga, pa padne i on.

Onda onaj Tokatlićev momak što je, umešavši se u Srbe, ostao, stane govoriti Lomu: “Zašto, Lomo, tako činiš na veri? Da od Boga nađeš!” A Lomo se stane izgovarati da su to ljudi učinili preko njegove volje i zapovesti, i da je njemu samome žao, on pak da se ne boji ništa. I tako idući i razgovarajući se, izvadi taj momak svoj srebrn veliki nož iza pojasa, pa se prikuči k Lomu i pruži mu ga govoreći: “Na ti, Lomo, moj nož. Ako i mene tako ubiju Srbi, kao i moga agu, a ono barem nož moj neka nosi taki junak. Ako li me provedeš i pustiš, da ti je Bogom prosto, nosi ga i opominji se mene”.

Lomo pruži ruku i uzme nož, pa taman pođe da ga zadene za pojas, a Turčin potegne iz pištolja te njega posred čela, pa onda obode konja i pobegne. I premda su ga Srbi terali, no srpski konji posustanu, a on na dobru konju uteče, zamenivši glavu gospodara svoga.

Vuk KARADŽIĆ, Građa za srpsku istoriju našega vremena