Bosansko roblje

Bilo je i drugih načina kako su lica iz Bosne i Hercegovine dolazila u svet. Jedan od njih je vrlo običan u srednjem veku, iako nam nimalo ne služi na čast. To je trgovina s robljem. Roblje iz Bosne i Hercegovine prodavalo se delomično na dubrovačkom trgu, a delimično na ušću Neretve. Ovo drugo mesto bilo je više upotrebljavano, jer se u Dubrovniku plaćala u propisanim slučajevima dosta visoka taksa za kupovinu i izvoz.

Prodavani su i muški i ženski, samo ženske mnogo više. One su bile i skuplje. Prosečna cena za muške iznosila je 9, a za ženske preko deset i po perpera. Vrednost jednog roba odgovarala bi vrednosti od tri vola.

Za cenu jedne ropkinje u Dubrovniku moglo se kupiti 260 kilograma jagnjetine ili 490 kilograma pšenice.

Roblje ponekad prodaju sami roditelji, verovatno iz nevolje. Dobar deo kupovali su sami Dubrovčani, ali drugi ide često u Mletke ili u južnu Italiju. Poneki, u manjem broju, i na druge strane. Jedan deo tog roblja otkupljivao se pomoću prijatelja i rodbine ili dobrih ljudi, a drugi je, posle verne službe, ponekad testamentom oslobađan za spas duše. Inače, robovi su smatrani kao prosti predmeti i mogli su biti preprodavani ili poklanjani. Sam bosanski ban Prijezda poklonio je BENEDIKTU GUNDULIĆU jednog roba, a tako su činila i neka druga lica. Od početka 14. veka, jačanjem čovečnosti i kulture, taj se običaj trgovanja s robljem prilično potiskuje.

Dubrovnik donosi najpre nekoliko naredaba kojima zabranjuje izvoz u Italiju, posle ne dozvoljava prodavanje hrišćana i hrišćanki i najzad ukida svaku trgovinu. Jedna energična naredba u tom pravcu izdata je 1416. godine.

Ali se u Bosni ta trgovina održavala još neko vreme, a prodaja je vršena u starom mestu Dreva, danas Gabeli. Dubrovčani su prebacivali za to bosanskim ljudima i u jednom pismu iz 1419. pisali su kako to navlači prekore bosanskoj državi i kako se govori “po latinskim mestima da Bosna prodaje ljude”.

Taj rđavi običaj nije utrnuo jer su od početka 15. veka učestali turski upadi u Bosnu, haranja i odvođenja ljudi u ropstvo. Kasnije, u ratovanjima, vojni zarobljenici se dugo smatraju kao pravo roblje i s njima se često tako postupa.

Njihova pisma, koja su očuvana, imaju dosta često mnogo dirljivog i pokazuju očajne napore pojedinaca da dođu do slobode. Kao primer navodim ovo nekoliko rečenica iz pisma jednog muslimana, AHMETA DUMNJAKA, s kraja 17. ili samog početka 18. veka, koje sam našao u Dubrovačkom arhivu: Moj dragi prijatelju! Uzimljem te po Bogu oca moga, nemoj me se oglušit u ovoj nevolji, zato što ne imam tamo do Boga i do tebe moga prijatelja. Jesam se zavrgao teškom cinom osamdeset cekina i četiri srmali mahrame, koji valjaju za čenerala i četiri emita zelena za čadora.

I lipo pozdravljam moju nejaku staricu majku i ljubim joj ruku. I moja majko, prodaj kuću i u kući što se nađe pokućnoga. Kad me Bog oprostio iz galije, nemojte me opet pušćati iti na galiju.

Velik deo prepiske graničnih gospodara prema Dalmaciji i Austriji i s one strane prema Bosni pun je vapaja i zazivanja nevoljnika koje je udes pogodio, da pod krvavim uslovima prolaze kroz tu najtežu školu života. Izbavljeni između njih bili su posle za svoju sredinu neobičan izvor za obaveštenja, od kojih su živeli celi naraštaji.

Vladimir ĆOROVIĆ, Bosna i Hercegovina