Hadžijina lipa

Živio je u Banjaluci prije neko stotinu godina neki vrlo pobožan čovjek. Blizu njegove kuće rasla je velika lipa, a ispod te lipe teklo je vrelo bistre, čiste vode. On je svaki dan dolazio na to vrelo, tu je abdest uzimao i Bogu se molio. Jedne godine naumi on da ode na Ćabu. U predvečerje onoga dana kada će na put, ode na vrelo, uzme abdest i pomoli se Bogu. Kada je molitvu svršio, ode kući, ali zaboravi maramu na onoj lipi.

Drugi dan krene on bez marame u Meku i kad je onamo došao, pođe da uzme abdest, ali nad onim vrelom drvo, a na drvetu marama kao i njegova. On se tome začudi, skine maramu, a ono njegova pa njegova. On je sad malo napara i ostavi je gdje je i bila.

Kada se je kući vratio, ali i njegova marama naparana, kao i ona u Meki. Kad je to narod vidio, znao je da je to Bog čudo učinio, da ljudima pokaže kako mu je ovaj hadžija omilio. Kada je hadžija umro, sagradi mu narod turbe, a onu lipu pod kojom je abdest uzimao i Bogu se molio, prozva hadžijinom lipom. To se turbe i ona lipa još i danas vide odmah iza grada, na desnoj strani druma koji vodi iz Banjaluke u Jajce.

Antun HANGI, Život i običaji muslimana u Bosni i Hercegovini (1907)