Srećni i pametni malo putuju

Photo by Arist Creathrive on Pexels.com

Putovanja, to je za mene oduvek bio lek koji ne leči, ali manje ili više pomaže i donosi prolazno olakšanje. U stvari, to i nije bio lek nego – droga. I tu je, kao kod svake droge, sa godinama i čestom upotrebom, dejstvo bivalo sve nesigurnije i slabije. A već odavno, iako ja to nisam odmah primetio, moja droga ne samo da više ne pomaže nego sve jače i očiglednije škodi. Okreće se protiv mene i protiv bolesti zbog koje je uzimana, i sama postaje bolest. Putovanje je, sad to dobro uviđam, uvek bilo više zamor tela, opijanje duha i rasipanje vremena i snage nego išta drugo.

Srećni i pametni malo putuju i u tim retkim putovanjima nalaze sve ono što im treba: što čovek od putovanja želi i može da dobije. A nesrećni kruže i krstare svetom, i uzalud tražeći i nikad ne nalazeći svoje putovanje, nemaju koristi ni utehe od onoga što vide na svom stranstvovanju. Ono što svaki čovek treba da nađe ostajući kod svoje kuće, to ne može naći u svetu, pa da oči istočiš po tuđim horizontima.

Nezdrava strast za menjanjem mesta i vidika ukazuje se u svoj svojoj samoubilačkoj besmislenosti tek sa godinama. Telo sve teže podnosi napore i promene, sve se sporije prilagođava naglim promenama klime i ostalih životnih uslova. A duh, duh pogotovo. Za sat-dva prebacim se avionom s jednog kraja zemlje na drugi, ali ne dočekujem se radosno na noge kao nekad, nego padam i kunjam danima kao presađena biljka. Ne snalazim se, noću se budim i pitam se gde sam to.

Sa užasom vidim da su moje najbolje misli, bez kojih ne mogu kao bez najbližih i najdražih lica ili bez neophodnih predmeta, ostale tamo odakle sam krenuo i da sporo stižu za mnom, kao zaboravljen prtljag, sporo ili nikako. Menjati mesta i prilagođavati se postaje za mene napor koji me ubija a ne stvara više zadovoljstva kao nekad.

U stvari, uvek je to bilo tako: uvek je to za mene bio rasipnički luksuz koji me je trovao i podgrizao, samo što je onda imao šta da troši i podgriza, a sad je došao do živca, do kosti i postao nepodnošljiv. Sad vidim šta sam i koliko sam davao, a nikom i ni za što, do samo i jedino bezumnoj i pogrešnoj predstavi o sebi i svetu oko sebe, predstavi koju sam, kao bolest, doneo u život i pronosio kroz sve godine. Tek na putovanjima, i tek sada, ja uviđam jasno da sam prevaren i zaveden živeo tuđim životom, putovao za drugog, bacan od jedne pošte do druge, kao pogrešno upućena pošiljka.

Ivo ANDRIĆ, Plava knjiga (Sveske)