Sreća i nesreća

Photo by Luis Dalvan on Pexels.com

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Sirotinja je najvećma nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama, a velika napast čovekova je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. Nesporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju. I u srednjem veku su siromasi verovali u svojim ubogim predgrađima da su im bogataši slali epidemije, što znači da ni u te pobožne vekove nisu ljudi verovali da svako zlo dolazi s neba.

Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu: u tom što hoće da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napora, to je najveći motiv borbe u ljudskom društvu. Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo. Postići veliko bogatstvo da bi time dostigao najveću sigurnost i to pre svega sigurnost da se ni docnije ne mora praviti napor, pošto je napor najveća gorčina ljudske sudbine. Mržnja među ljudima uvek je posledica ove borbe ko će koga potčiniti, kako bi jedan radio a drugi uživao od tuđih napora. U ovoj iskonskoj borbi izgrade se crte karaktera drukčije kod bogataša, a drukčije kod siromaha.

Bogataš je plemenit iz sujete i iz straha, a siromah je dobar iz pobožnosti i častoljublja. Bogataš je duhovno hrabriji, a siromah je hrabriji fizički. Bogataš nema intenzivnih radosti kao siromah, jer živi bez velikih očekivanja i snova, nema iznenađenja, živi bez dovoljno idealizma, često blaziran i pasivan.

Bogataš je perverzniji, a siromah čedniji, jer perverzija dolazi od prezasićenosti i lenjosti, a čednost od rada koji je veliki moralizator života. Ima siromaha zaljubljenih u poštenje većma nego drugi u zlato, a mnogi čak izgledaju manijaci častoljublja. Poštenju se uče bogataši od siromaha jer se samo na siromahu može da vidi kako poštenje i sreća stoje nezavisno od zlata.

Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah jer čovek ne mrzi nego samo onog koga se boji. Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onoga koga preziremo. Pravi viši čovek ne mrzi čak ni onoga koga se boji. Mrzeti veće od sebe, to je osećanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi. Mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost.

Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude, taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio. Mržnje rastu kao proletnje vode. Ljudstvo je mrzelo vekovima i u ime religije (koja uvek propoveda samo ljubav) i o kojoj se najviše govorilo i najdublje razmišljalo. Mudrac nema mržnje. Naše mržnje škode nama više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata i vi ste posle toga nesrećni i otrovani, a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja ili bar na lepotu svojih reči.

Jovan DUČIĆ, Blago cara Radovana