Bosanske baštice

Photo by Pixabay on Pexels.com

Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće iza kuće, a ne pred njom. One su obično nepravilnog oblika i minijaturno malene, zbijene u osojno mesto između naličja kuće i susednog zida, ili ograde od visokih dasaka sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. Sastoje se od dve-tri povisoke, po veličini nejednake leje, obično eliptična, ali uvek nepravilna oblika, zasađene domaćim, uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom, latifom i šebojem, popovom kapicom i zijevkom.

Sve to zasejano je tako gusto i nepravilno, nekako srećno-slučajno, ili možda i namerno, da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad neće biti otkan. Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja; koliko da čovek može jednim stopalom na njih stati dok sadi i okopava cveće, a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim cvetom od rasutog semena. Uz samu ogradu, koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog dana nije bila prava ni ravna, rastu zeleni kaloper, bokor sabljice ili tamnocrvenih georgina.

Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti i prostoti složenog porekla ima nečega od rituala i vradžbine, ima preobilja životne radosti, stegnute i prituljene svim onim što u životu nije lepota, igra i bezbriga, a ima i nečeg zavetnog i grobljanskog.

Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratkovekih, prigušenih i silnih osećanja koja su iznad svakidašnjih, neophodnih potreba, iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života. Zato za njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled oseti.

Ivo ANDRIĆ, Znakovi pored puta