Sveti Sava i vukovi

Photo by Pixabay on Pexels.com

Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu, saziva u planinu sve vukove što ih ima i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu za narednu godinu. To jest, šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu. Kod Srba, ovo verovanje našlo je izraza u čitavom jednom ciklusu legendi.

Nekakav čobanin – priča se u tim legendama – slučajno se u planini desio kada je Sveti Sava sazvao vukove i delio im hranu. Od straha kad je video onoliku množinu vukova, pobegao je on na drvo. Pošto Sveti Sava sav plen razdeli, stigne i jedan sakati vuk, koji nije mogao stići na vreme, te osta bez plena. Ne imajući mu šta dati, Sava mu reče: “Eno tebi onog čoveka što je na drvetu”.

Sveti Sava ode, a i svi vukovi odoše za svojim plenom. Onaj sakati vuk ostade da čeka dok onaj čovek siđe sa drveta, da ga pojede. Čovek videvši da se ne može spasti, namisli da vuka prevari. Svuče gunjče, napuni ga granjem i lišćem, pa ga baci u potok što je bio pod drvetom. Vuk pomisli da je čovek skočio u potok, pojuri za gunjčetom, a čovek pobegne u kolibu. Pošto kolibu zatvori, legne spavati, ali vuk potkopa kolibu, izvuče čoveka i pojede ga.

Ova legenda poznata je i drugim slovenskim narodima, na primer Bugarima i Rusima, za nju znaju čak i Estonci i Letonci, što je očevidan dokaz da su i verovanje i legenda vrlo stari. Naš narod vezuje tu legendu i za neke druge zimske svece, naročito za Aranđela i Mratu, ponekad i za Svetoga Đorđa ili za “čoveka na belu konju”, ali za Svetoga Savu najčešće.

U našoj narodnoj tradiciji vuci su, inače, stalni pratioci Svetoga Save, njegovi hrtovi ili kerovi, kao što su u germanskoj mitologiji vuci hrtovi Vodanovi. Odnosi između Save i vuka intimni su i prijateljski. Sveti Sava naziva vuka drugom i još mu daje blagoslov da uvek može izabrati najbolju ovcu. Očevidno je, dakle, da je veza između Svetoga Save i vukova vrlo čvrsta.

U Starome Vlahu i na Kosovu i po drugim srpskim krajevima, a naročito u istočnoj Srbiji, drži se sedam dana post Svetome Savi “da vuci ne bi klali stoku”. Na Kosovu se, u tom istom cilju, pored toga što poste, uzdržavaju ljudi od raznih poslova i ne dodiruju izvesne predmete. I SAVATIJE GRBIĆ kaže da se u istočnoj Srbiji Sveti Sava smatra “kao zaštitnik od vukova”. Stoga se njegov dan strogo praznuje i posti po čitavu nedelju dana pred praznik.

Iz svega ovoga, iz legendi i kultnih običaja, jasno je da je Sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zaštitno božanstvo vukova ili vučji pastir, a to znači da je u srpskom paganizmu postojalo vučje božanstvo čije su funkcije prenesene docnije na Svetoga Savu. Religijski značaj vuka poznat je. On je demonska životinja, koja stoji u vezi sa donjim svetom. Za to možemo naći dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grčkoj, rimskoj, germanskoj, galskoj i u religijama drugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska.

Prema tome, božanstvo vukova, u mitskom jeziku, isto je što i božanstvo mrtvih. Dakle, božanstvo na čije je mesto Sveti Sava došao jeste božanstvo mrtvih i ima isti značaj i iste funkcije kao grčki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater i slovenski Veles. Kroz tradiciju i kultne običaje koji su vezani za Svetoga Savu, možemo mi, dakle, doista nazreti starinskog srpskog boga donjega sveta.

Veselin ČAJKANOVIĆ, Mit i religija u Srba