Rus u Beogradu 1908.

Srpska prestonica Beograd kao da je jedan od naših gubernijskih gradova. U njemu stalno moraš da se podsećaš da si u prestonici. Rusu je bilo drago kada je video da najbolja zgrada u Beogradu pripada društvu Rusija i da se naziva Hotel Moskva. Sam kraljevski dvorac takođe ne liči na naše dvorce. On je nevelik i izlazi na ulicu. Mimo njega jure tramvaji, a naporedo je jednospratna kuća sa trgovačkim lokalom. Pa ipak, Beograd je prestonica nama bliskog naroda.

Tokom 1908. godine imao sam priliku da budem tamo, između ostalog i 29. juna. Tada sam mogao da posmatram i zvanične i narodne svečanosti povodom kraljevog imendana. Uputio sam se pre svega u Sabornu crkvu u Bogojavljenskoj ulici. Beogradska saborna crkva prilično je velika, ali unutra je dosta siromašna. Na svoj imendan kralj se pojavljuje na bogosluženju. Ovde se pokazuje jedinstvo vladara i naroda, jer se u Sabornoj crkvi u to vreme ne nalazi samo izabrana publika, nego i obični bogomolitelji. Tako je bivalo i u drevnoj Rusiji. Otidi u Uspenski saborni hram i pogledaj. Tamo ćeš ugledati stalno carsko mesto na kome se car zajedno sa narodom molio.

Počela je liturgija koju je služio mitropolit Dimitrije sa dvojicom episkopa. U drugom pismu govorio sam ti, prijatelju moj, da ja i Srbin ne možemo jedan drugog da razumemo. Ali, kako je ugodno kad se u hramu molimo istim jezikom! Gospod još nije sasvim pomešao slovenske jezike. Štaviše, Srbi služe po našim moskovskim i kijevskim knjigama. Ali, izgovaranje slovenskih reči kod Srba je sasvim drugačije, tako da neke reči ne bih ni razumeo da nisam znao službu.

U međuvremenu u Sabornu crkvu su pristizali predstavnici srpske države i društva – svetovni i vojni službenici. Napred, na desnoj strani, stali su u red ministri. Sada se često prisećam upečatljive pojave i mudrog lica Pašića. Iza leve pevnice okupljao se diplomatski kor. Koja je to bila mešavina naroda i odeće! Među svim pripadnicima diplomatskog kora stršao je visoki austro-ugarski poslanik Forgač. Na njemu je bio nekakav srednjovekovni mađarski mundir sa krznenim porubom. A napolju je bila vrućina. Srbi su i tom prilikom nedruželjubivo bacali poglede na austrijskog poslanika. Sutradan su novine pisale: juče smo pri razilaženju iz crkve videli gordu figuru Forgača koji je nadmeno gledao na okupljeni srpski narod. Sledilo je nekoliko zajedljivih reči na njegovu adresu.

Uskoro čujem muziku i vojničke pokliče na ulici pred Sabornom crkvom. Došao je Petar, kralj Srbije. Kao i svi, kralj je celivao ikonu klanjajući se i otišao na svoje mesto, napred na desnoj strani crkve. Ministri i diplomate su naklonili glave. Kralj je došao sa naslednikom Đorđem i sadašnjom našom kneginjom Jelenom Petrovnom. Kralj više nije izgledao mlad i kao da je bio umoran. Prilično čudan utisak ostavio je srpski prestolonaslednik. On je stao daleko od kralja kao ukopan, onako vojnički i nijednom se nije čak ni prekrstio.

Po završetku liturgije, mitropolit Danilo je pozdravio kralja besedom koju – avaj! – nisam razumeo jer je bila izgovorena na srpskom. Tog istog dana mogao sam malo da posmatram i srpski narod. Na kraljev imendan, u području zvanom Topčider, kraj Beograda, održava se narodno veselje. Topčider je park koji mestimično prelazi u šumu. Srpsko narodno veselje suštinski se veoma razlikuje od ruskog narodnog veselja. Okuplja se mnoštvo sveta, park biva ispunjen. Prvo što mi je palo u oči je da među okupljenima nije bilo pijanih. U to doba, razume se, rusko veselje bilo je nezamislivo bez pijanih i bezobraznih. A ovde, narod se veselio u pojedinim grupama.

Grupa svečara unajmljivala je sebi muzikante kojih je bilo mnoštvo i to obično u sastavu od trojice-četvorice. Ovi su počinjali da sviraju negde pod drvcetom, na poljanici, a oni koji su ih unajmili plesali su i igrali. Zatim su odlazili u stranu, tamo gde su bili stolići, sedali za njima i pili po pehar piva. Naravno, to nije slovensko piće nego nemačko, ali je osvojilo celu Evropu. Pri svem svom neprijateljstvu prema Nemcima, Srbi su od njih prihvatili pivo i svojski ga troše.

Mene je u srpskom narodnom svetkovanju zaprepastila neobična skromnost, opšta pristojnost, čak i tišina. Zaista, nikakvih razuzdanih dovikivanja, nikakvih bezobraznih pijanačkih pesama. Čuje se samo jednostavna, smerna muzika. Većina ljudi skromno šeta parkom. Takođe, nemoguće je ne primetiti da preovladava narodna nošnja, osobito kod žena. Srpsku narodnu nošnju narod veoma poštuje. Srpske žene nose poseban ukras od zlatnog i srebrnog kovanog novca. Ponekad je tog novca veoma mnogo.

Predveče je u Topčider stigao kralj. On je bio odeven jednostavno, u beloj letnjoj vojničkoj bluzi i vozio se u otvorenim kočijama. Neko vreme kralj se lagano vozio parkom među svojim narodom koji se veselio i praznovao. Dogodilo se nešto veoma jednostavno: jedinstvo kralja i naroda.

Meni se veoma dopalo to srpsko narodno svetkovanje. Osećala se slovenska duša naroda, krotka, skromna, ozbiljna i zdravorazumna. Srpski narod kao da živi između dva njemu neprijateljska sveta. S jedne strane je svet tevtonski, koji ne trpi slovensku samostalnost; s druge – fanatični muslimanski turski svet. Treba se diviti tome kako su Srbi u vekovnoj borbi sa Turcima i Tevtoncima ne samo sačuvali svoju samobitnost i nacionalnost, nego su i spremni pre da umru nego sve to da izgube. Pre ovog rata mnogi od kod nas kao da su se stideli što su imali tu nesreću da se rode od ruskog oca i majke. Srbi se svoje narodnosti nisu stideli ni ranije. Na imendanu srpskog kralja osetio sam da je zapadno slovenstvo još živo i da nepokolebljivo čuva svoju nacionalnu samostalnost.

Ilarion TROJICKI, Pisma o Zapadu