Monah i lisica

Photo by Brett Jordan on Pexels.com

Jednom se kod mene bila odomaćila lisica. U početku je dolazila na proplanak, ali čim me vidi, uplaši se i pobegne. Dešavalo se da joj ostavim nešto od hrane i odem, a ona to onda pojede. Kasnije se potpuno oslobodila i toliko se navikla na mene da je počela za mnom da trčkara kao kuče. Dok sam bio u keliji, ona bi sedela ispred i čekala me. Ja pođem po vodu, a ona ide iza mene.

Jednog dana dođe kod mene nekakav lovac. Moja lisica je baš tada bila kod mene na poljanici. Čim ju je video, zgrabio je pušku.

– Ne diraj je – upozorih ga – To je moja lisica, pripitomljena.

– Otkud ona kod tebe?

– Kako otkud? Iz šume! Odomaćila se i sad je pitoma. Ona sa mnom i po vodu ide.

Ali počeo je da dosađuje da blagoslovim da je ubije. Uzalud sam mu po ko zna koji put ponavljao da je sad pitoma i da ne sme da je ubije. Imao sam komadić ribe pa sam joj bacio. Mislio sam da će ga zgrabiti i pobeći što dalje od nevolje. No, ona je to uzela, legla u udolinu i počela da jede.

– Ne, ne mogu se suzdržati – veli lovac – moram je ubiti. Blagoslovi.

Onda sam pribegao lukavstvu. Ne mogu, velim, da ti dam blagoslov jer nisam jeromonah.

– Ma, ja ću ipak opaliti.

Eh, Gospode, kako mi je bilo žao lisice. Pa ipak je pitoma i sa mnom čak i po vodu ide. Gospode, spasi lisicu! Dok sam tako razmišljao, istovremeno sam molio lovca da je ne dira. Ona, velim mu, nikome ne čini zlo i živi kao kuče. Po ceo dan je pored kelije. Nije me poslušao. Nanišanio je i opalio. Lisica se dvaput prevrnula i pojurila u šumu. Lovac nije mogao da poveruje šta mu se dogodilo. Nikad u životu, veli, nisam tako promašio. Bilo mi je drago. Skoro da sam zaplakao od radosti. Prišli smo na mesto gde je ležala i videli krv. Crveni trag se kao nit protezao ka šumi. Lovac je dugo sam sebe korio i ljutio se.

Rekao sam mu da nikad ništa na ovoj planini neće uloviti zato što je moju lisicu ranio. Ona je verovala da joj niko neće nikakvo zlo naneti! Iz šume je došla i sa mnom po vodu išla. Šta će sad da misli o nama dvojici? Lovac se na mene naljutio i više nije ni dolazio.

– A lisica? – upitah ga

– Samo jedanput je došla, i to na tri šape. Četvrtu ju joj je lovac metkom probio. Skakutala je tu po proplanku, ali nije blizu prilazila. Bacio sam joj nešto da jede, ali nije uzela. Dugo je tako stajala na proplanku, baš kao da je došla da se sa mnom oprosti. A onda je otišla u šumu i više se nikad nije vratila. Možda se plašila, a možda je i uginula. Sam Gospod zna.

Valentin SVENCICKI, Žitelji neba