Život Laze Kostića

Vekovima su Srbi na ušću Tise, kao vojnici na šajkama, služili austrijskom ćesaru, ponosito se držeći svojih privilegija, svoje crkve, svojih tradicija, donetih iz stare postojbine, iz Srbije Nemanjića i Despota. U toj Šajkaškoj rodio se najčuveniji pesnik našeg romantizma u književnosti i omladinskog pokreta u njoj. U Gornjem Kovilju, 31. januara 1841. rodio se LAZA KOSTIĆ. Njegov otac bio je imućan šajkaški kapetan.

Laza je učio nemačku realku u Pančevu, srpsku gimnaziju u Novom Sadu i višu nemačku gimnaziju u Budimu. U sedmom je razredu izradio temu u nemačkim stihovima, u slavu materijalizma – materijalističke filozofije – protiv idealizma, naime protiv klerikalizma. To je bio, kako sam piše, “titanski juriš na Olimp idealizma”, ali mu se taj tadašnji gonjenik, idealizam, posle “baš ljuto osvetio”.

U to doba polagao se ispit zrelosti, “ispit kakova potonja pokoljenja ne poznaju”, i Laza ga je položio 1859. Zatim je studirao prava u Pešti i postao 1866. doktor prava, braneći svoje teze na čistom latinskom jeziku! Već za vreme školovanja, učio je francuski i engleski i bavio se filozofijom. U Pešti, u školskom zavodu “Tekelijanumu”, zadužbini SAVE TEKELIJE, u studentskom društvu “Prethodnici”, Kostić se istakao svojim prevodima i kultom za Šekspira, a dolazeći u zavičaj, u Novi Sad, svojim omladinskim radom i ljubavlju za pozorište. Neumoran, Laza Kostić je u tom mladom svetu bio prvi, i u tom bučnom pokretu, kako ga jedan od biografa naziva: “jandal od svatova”.

On je, vrativši se u Novi Sad, bio profesor srpske gimnazije, a kad nije bilo drugog, i prirodnjak – a isticao se i u gimnastičkim krugovima i literarnim pivnicama, gde se mnogo maštalo, politiziralo, srbovalo, ali i pilo. Godine 1869. postao je predsednik novosadskog varoškog suda i izabran je za poslanika Narodno crkvenog sabora u Karlovcima. Već slavan kao pesnik, postaje sad i čuvena politička, popularna ličnost.

Kad je 1872. zbog učešća u svečanoj proslavi punoletstva kneza MILANA OBRENOVIĆA u Beogradu uhapšen i osuđen na godinu dana zatvora u peštanskoj tamnici, on je pošao i dalje putem političara “Omladine”. Proslavljen seoskom pesmom “Zelen doboš dobuje, Laza Kostić robuje…”, izabran je u svom zavičaju za narodnog poslanika u peštanski parlament, gde je svojim držanjem (počinjao je govore srpski) izazivao čitavu buru među Mađarima.

Kada je pukla nevesinjska puška, Laza Kostić je ustupio svoj izborni srez SVETOZARU MILETIĆU i kao dopisnik stranih listova iz Beča otišao na Cetinje. Već u Beču, on je bio u vezi s crnogorskim knezom, radeći sa slavnim VALTAZAROM BOGIŠIĆEM terminologiju Zakonika za Crnu Goru, a u ratu 1876. postao je i lični prijatelj knežev. Imao je naročitu misiju veze između dva srpska vladara.

Za vreme Berlinskog kongresa, Laza Kostić je sekretar JOVANA RISTIĆA, punomoćnog delegata Srbije, a zatim sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Godine 1881. on je sasvim utonuo u političku borbu u Beogradu; uređuje Srpsku nezavisnost i štampa svoje ubitačne karikature u stihu, u prvim brojevima Brke. Međutim, posle Zaječarske bune, njegov politički rad svršava se slomom i on se po savetu prijatelja sklanja iz Beograda. Uskoro, u proleće 1884, Kostić odlazi u službu drugom srpskom vladaru, u nadi da će uređivati “nezavisan” list i postaje urednik Glasa Crnogorca. O Uskrsu 1891, njegova služba u Crnoj Gori završava se još gorom tragikomedijom. Na “poziv” kneza Nikole, kao što je i došao, morao je da pobegne s Cetinja u Dubrovnik. Posle tih godina provedenih u diplomatiji i novinarstvu, pesnik je pokušao da dobije katedru prava u Zagrebu i prevodio je rimska Pandekta.

Zatim je kao stari momak i slavni književnik, nekada bogati naslednik bačkih salaša, koje je proćerdao, živeo kao gost, u manastiru Krušedolu i u kući spahija Dunđerskih, gde je doživeo bolnu i poznu platonsku ljubav, opevanu u poslednjoj mu pesmi Santa Maria della Salute. Kad je bio potpuno oronuo u životu, javila mu se žena koja ga je punih dvadeset godina čekala, protiv volje svoje matere, najbogatija devojka u Somboru, gospođica JULKA PALANAČKA, i udala se za pesnika.

Tako se život Laze Kostića završio u zavičaju, u miru i udobnosti i literarnim radovima, ali i u potpunom razočaranju u svoje doba, svoj narod i ljude. Umro je, u muklom vremenu pred rat 1910. od srca upropašćenog gimnastikom.

Miloš CRNJANSKI (1935.)

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s