O ljubavi i braku

Photo by Pixabay on Pexels.com

Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obrgle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt.

Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, tako će vas i okresati. Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki, a onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al’ ne punoćom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim od sebe. Ljubav ne poseduje niti dopušta da je poseduju. Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni…

Tad Almitra progovori ponovo, te kaza: A šta je sa Brakom, učitelju? A on odgovori ovim rečima:

Rođeni ste zajedno i zajedno ćete biti za sva vremena. Bićete zajedno kad vam bela krila smrti rasprše dane. Da, bićete zajedno čak i u nemom pamćenju Božijem. Ali, neka u vašem zajedništvu bude prostora. I neka vetrovi nebeski igraju među vama. Volite se, ali ne namičite okov ljubavi: nek’ ona radije bude more što se talasa međ’ obalama vaših duša. Punite čaše jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne čaše. Podajte jedno drugom hleba, ali ne jedite od istog somuna. Pevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe, kao što su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.

Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasništvo. Jer, samo ruka Života može da drži vaša srca. I budite zajedno, ali ne odveć blizu. Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje, a hrast i čempres ne rastu jedan drugom u senci.

Halil DŽUBRAN, Prorok (1923)