Sveta zemlja

Photo by Pixabay on Pexels.com

Putevi po Svetoj zemlji su bez putnika. Od jutros do večeras, od Jerusalima do Genezaretskog jezera, ne sećam se da sam ikog sreo. Beli oblaci, veliki kao planine, prolazili su mirno sa severa na jug, bacajući debele i modre senke koje su se kotrljale po svetloj cesti, po kamenim poljima, po šumarcima zgrčenih maslina.

Samo, trebalo je ovamo doći kao krstonosac ili kao poklonik. Jer ko bi umeo zapravo reći koliko odgovara stvarnosti i suštini sve ono što sam ovih dana ovuda video očima čoveka svog vremena i svoga postanka. Šta smo mi danas prema onima koji su nekad dolazili ovamo da za ovo sveto mesto gladuju ili poginu. Savremeni čovek ima također svoje istine, ali one nemaju više nikakve veze s ovom zemljom. Sve je o hrišćanstvu već rečeno, protumačeno, rešeno i niko nema šta novo da doda za ljubav Hrista i u korist vere.

Nestao je duboki čovek srednjeg veka. Šta, dakle, može danas videti ovde njegov potomak kroz svoje suho i prazno srce, kojem je, uostalom, sve već postalo stranim, i ono što je bilo hrišćansko i ono što je bilo pagansko.

Čovek srednjeg veka je živeo samo za veru i za rat; a najčešće su i vera i rat postojali samo za ljubav i uznošenje ličnosti samoga Hrista. Za njega se dve hiljade godina sve na svetu islikalo, ispevalo, izmudrovalo. On je najčarobnija ličnost koju je ikad sazdao čovečji duh u kakvoj veri ili u kakvom eposu. Hrišćanstvo, to je pre svega ličnost Hristova. I hrišćanska dogma, i hrišćanski moral i hrišćansko tumačenje, ceo nauk, shvata duh ljudski samo kroz ličnost Hrista, koji je sve to omogućio, posvedočio, uobličio.

Tako je jedna pastirska legenda postala jednom univerzalnom crkvom. Prvi heroj i prvi mučenik svog učenja izraženi su jednom pričom kakvu nikakav drugi tvorac među tolikim religijama nije imao…Zato se ovde u Palestini živi od samih priviđenja. Hristos ovde stoji kao sjajno drvo na brdu, kao čista voda u dolini, kao mirna svetlost na pustinji. Obučen u belo, kao u Kapernaumu, kad mu je mlada Marija Magdalena prala mirisima narda umorne noge i brisala ih svojom kosom; ili obučen u crvenu haljinu, kao kad je osuđen iz Pilatove sudnice pošao na gubilište. Takav on svugde ovde postoji za maštu i srce čovekovo.

Jovan DUČIĆ, Pismo iz Palestine